Stanje uma

Jedno veliko brdo u pustinji. I na tom brdu jedna velika stena ili kamen. Kamenčuga obmotana žutim papirom. To je papir, nagužvan odprilike 783 puta. Pre nego što se prvi put zgužvao, zelenom hemijskom je po njemu prošla linija. Posle linije, mala ruka je nacrtala krug, pa onda dupli krug. Kako je raslo dete, tako je i krugova sve bilo više, oni su se iz jednog poteza pretvorili u 3,4,5,6…..116 krugova. I tako se papir gužvao i cepkao u tim žvrljotinama. Žvrljotina za žvrljotinom, nervozno i usplahireno, ponekad tužno i nesigurno, ponekad gnevno i oštro, gužvao se papir i slučajno ispustio da ga ponese vetar za sobom, sakrije ga u neku daleku pustinju o kojoj sad pričamo, i zalepi ga za veliku stenu. Tako sada, dok mi pričamo, u dalekoj pustini, van svake svesti i pameti, stoji jedno uzvišenje, jedno brdo, i na njemu papir žut od starosti, promena u životu, promena dnevnih, godišnjih, i onih vanvremenskih, unutrašnjih, kada nam se pričini da nemamo pojam o vremenu uopšte, već da smo se u momentu našli u tamnoj, crnoj tišini razmišljanja, zalepljenoj na grubom, toplom, oštrom, suvom kamenu, ili steni.
I dok se pravimo da ćutimo i ne razumemo, mali svici pale svoje zelene lampice u nama, dok mi i dalje pokušavamo da ne mislimo, da se otrgnemo od shvatanja realnosti. Težimo srcem. Sanjamo noćima neki sjaj i treperenje očiju koje čekamo da upoznamo. Sjaj i treptaj izlazećeg sunca, spasa. Spasa od nas samih. Naš fenjer koji će nam potvrditi gde je naš put, koja je naša istina i pravda. Ali zamislite na trenutak da ste se čvrsto, uspijeno, uvukli i zavukli celim srcem i telom, svom svojom dušom i crvenom tečnošću koja nam omogućava da fizički postojimo, svim mislima, svim težnjama, svakim ciljem, ponosom, strahom i gardom, gordošću za drugog. I zamislite….samo zamislite….taj doživljaj. On postoji. Postoji to bolno, vezujuće, postoji čvrsto i ono je smisao, jedini smisao zbog kojeg sad trenutno vi postojite. Da njega nema, ne bi mi, ni ja, ni vi, ni niko, mogao da razazna da je na onoj steni zalepljen papir uopšte. Ne bi mogli da znate da je to papir….od žvrljotina, papir bi nestao, nestalo bi mesto na kome bi se moglo žvljati uopšte. Ali uopšte. Hemijska bi počela žvrljati i tu stenu, i dubila tu pustinju, i ispod zemlju, i ceo svet, ceo svet….i ne bi našla, ne bi mogla da nađe taj mehanizam, tu polugu, koja bi zaustavila tu silu nerva koja muči tu ruku.


S.V

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.