MOJA VERZIJA TEBE

Uspavana, maglovita dolina Drine. Iznad mene oblak sećanja leluja, izaziva. Zovi me Šošani, zovi me Šošana, zove me bivši dragi. Tiho me gleda, dodiruje mi leđa, isečci stvarnosti iz donedavna. Osećam da i Drina plače, moja najdraža aorta, moja tajna, i ona stena na kojoj je bio kod izvora najmanje reke na svetu, Vrela, na vodopadu. Šaptaće Šošana još dugo. Ceo pogled na Tare sa vidikovca me seća, boli tako snažno, ne pušta. Jabuka procvala nežno rozim sjajem, pita me zašto. I u samoći, dok zalazak svira Reverie Debisija, srce želi njegov glas.
Pozvala sam ga. Slušam mu glas. Tako kratko mi je trebalo da napokon shvatim. Nije mi nedostajao on, već moja verzija njega, od onih isečaka filma, kad mi se na trenutke činilo da mi veruje i da se razumemo. Tih par sekundi mi je proširilo zenice i objasnilo da sam samu sebe zavaravala. Plavi uvojci prosuti na travi, i oči boje neba, nepomične usne, imale su svoj zaseban život. Objasnilo mi se samo od sebe, da sam samu sebe vodila i na Zeleniku i u Budimpeštu i u Trst….da je on bio samo saputnik, kome sam otvorila vrata, a opet, ne znam zašto me toliko duša zapeče kad se setim uvojaka. Kada dodirnem Zeleniku, kada me pogleda njena voda. Kada me poljubi njeno čisto bivstvo.
Sad znam da mi je bolje ovako kako jeste, nego da sam nastavila nejasnim i zapletanim putem, punim rupa, nedorečenim. Svaka njegova boja u glasu u tih nekoliko sekundi i dalje je ostala tupa. Ne, ne nedostaješ mi ni malo ti, već moja verzija tebe, tvoj pokušaj.

Moja bajka

Ne osvrći se, da oči boje neba ne uguše mi dušu u trenu
Pravi se da vidiš gustu maglu umesto mog pogleda koji te kroz mrak traži
Neka sećanje na tebe počne da bledi, kao kada visibabe uvenu
Molim te, ne dozivaj me u snove, da opet putujemo mestima našim.

Ne ubeđuj me više nikada, da naša priča mogla je završiti se bolje
Setiću te se i kada vidim senice koje smo hranili, koje se vole
Sad, svaka boja i miris i znak me podseća na naše dane
Molim te, preklinjem te, da to sećanje već jednom stane.

I ona klupa na Trešnji i vino na Savi i Tršćanski zaliv
I Ljubljana i jezera na Tari
I Budim i Pešta ispešačena nevino, ruka u ruci
I Zelenika kojoj smo smislili pesmu
I plavi zvončići i matičnjak osvojene Bjelasice
u šumi tvojih predaka…
sad tiho pevuše Kseniju Erker.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.