Mediji i njihov uticaj na današnju pisanu reč
(sa III. Mežunarodne konferencije na fakultetu za Kulturu i Medije Dzon Nezbit)
U Sali S1 pomenutog fakulteta za Kulturu i Medije Dzon Nezbit u ulici Goce Delčeva, prisustvovala sam jednom delu održane, treće po redu, naučne konferencije sa raznovrsnim temama, uglavnom vezanih za uticaj medija na današnju književnost, literaturu, na nove preokupacije koje unosi „mass media“, pa su učesnici, između ostalih, bili profesori: Divna Vuksanović, Miomir Petrović, Maja Radović, Dragan Jakovljević i drugi.
Govorilo se o medijima preko kojih se kontroliše zabava, sa novom poigravajućom filozofijom, kontrolisanim mejnstrim događajima, poput predsedničkih izbora između Trampa i Hilari; o konceptu amaterske pornografije, koja društvene mreže koristi kao medijum i o demokratizaciji takve industrije zabave, dominantnom modelu medijske produkcije i eksplotacije bez kontrole u kojem centri moći kontrolišu krupni kapital, pa zabava postaje pravi rat oko autorskih prava, bez standardizacije. Zatim se govorilo o pojmu intertekstualnosti i originalnosti kao angažovanosti! Svidelo mi se to: „originalnost je angažovanost!“ i da je potreban nov tretman javnosti u vidu isključivanja od mejnstrima i realnosti kakvu poznajemo, tj. na kakvu smo navikli. Odnosno, treba „bežati“ od ustaljenih, krutih teoretskih pasusa i pasivnosti i početi sa inventivnošću i inovativnošću. Kao primer, navedena je čokolada u koju se stavila, kao nešto novo, neobično, kontradiktorno, a opet spojivo- čili papričica. Takvim inovativnim kontrastom dao se izuzetan novi trenutak. Znači, kontradiktornost može da bude originalna promena na bolje. Isto važi za muzičke hitove koji spajaju više muzičkih žanrova.
Tema, koja se dalje provlačila i u izlaganjima drugih autora-profesora, bila je pojam današnjeg eseja u novim medijima. Esej je prihvaćen kao hibridan, neodrediv, promenljiv, zanimljiv i, pre svega, subjektivni izraz, fragmentarni oblik, dominantan način izražavanja mišljenja, koji potiče iz Francuske od Montenja. Danas je esej veoma zastupljen i popularan, kao nesputana igra kroz subjektivnu prizmu. Preko eseja svako može dati svoju „sliku sveta“, mišljenje o događajima, pojavama, ali težeći ka komunikaciji.
Od intimnih eseja Montenja, do didaktičkih, distanciranih eseja Dzona Loka, razmatrala se pojava ovog stila pisanja. Kod eseja je najzanimljivije to, što se krajnji odgovor ne daje, tj. ne daje se dogmatski sud, već se njime opažaju pitanja egzistencije. A opažaju su se sitnice, koje nikad nisu sitnice naravno, već dubok smisao, koji esejisti analiziraju, skupljajući te deliće stvarnosti u jednu celinu. Hajnrih Hajne, Albert Kami, Virdžinija Vulf, Isidora Sekulić bili su delom bili i esejisti.
Zašto esej danas dominira na internetu? Težeći celovitosti, sintezi svih delića, fragmenata naše realnosti, autor svojim esejem se trudi da „sroči“ nesročivo, s potrebom da „sve bude na jednom mestu“. Danas jako mali broj čita poduge romane, preko dvestotine stranica. Jako malo. Zato iz praktičnih razloga i psiholoških, esej danas dominira na internetu. On daje kolektivu stabilnost svojom jasnoćom i kratkoćom. Eseji su mnogobrojne kolumne koje „pratioci“ prate i komentarišu, čime daju i svoj sud u vidu slaganja ili neslaganja i tako bivaju deo nekog novog žanra. I, naravno, dominira politički i istorijski esej. Problem je što je masa istorijskih eseja isuviše slobodno napisana, čime se gubi istina, menja istorija.
Govorilo se i o jako lošoj budućnosti za pisanu reč, koja propada kao posledica hiperprodukcije literarnih štiva na internetu, čime se destimuliše čitalačka populacija klasične pisane reči. Sve pripada onome ko do informacije može da dođe.
dipl. fil. Sofija Vojvodić