Kolašin

Od svih planina na koje sam se pentrala i koje sam obišla, mislim da, pre Tare, najviše sam se fascinirala Bjelasicom iznad Kolašina. Jedva smo se popeli na Crnu Glavu (2.000 m NV), ali ne bi nam toliko bilo zanimljiv taj težak put da sasvim slučajno nismo odlučili da idemo peške do manastira na vrhu. To „sasvim slučajno“ znači- put je, za uobičajene automobile sasvim neprohodan. Podvodne vode i obilne kiše, deformisali su teren. Ali u tome se i našla čar. Planina je sasvim nenastanjena, tek na samom dnu se mogu naći kuće u kojima poneko i živi, uglavnom stari ljudi, koji drže stada krava i ovaca što pasu najleše livade koje sam ikada videla, sa prelepim poljskim cvećem satkanim od crvenih, žutih, plavih sitnih i krupnih zvončića, sa osunčanom majčinom dušicom na obodima puta. U daljini, na žalost, „grmi“ zvuk brojnih testera. Šuma se smanjuje, nema nikog da ih spreči. Potoci se spuštaju niz tamnozelenu mahovinu, kamene kuće predaka stoje da poreklo ne padne u zaborav. Kada je nama dole leto, na vrhu ove planine je proleće i trešnje su još male i zelene, još daleko od crvene slasti. Sa livada izbija kamen, visoki četinari pozdravljaju svojom mudrošću što izvire iz starosti. Ni traga ni glasa od čoveka. Kako se divim toj planini, tom životu, ekosistemu, tom organizmu sa trista skrivenih čuda koje ni ne želim da skroz otkrijem, da remetim. Da Bog da nikada ne bude poremećena čovekom. Da Bog da se čovek tu nikada ne nastanio. Da sve bude kao da je vreme stalo u doba naših predaka. Neka Kolašin ostane pun ružnih hotela i nek njegovi gosti ostanu u bazenima i saunama i nikada ne požele da sa naporom popnu svoj duh do neočekivanog otkrovenja. Neka na planini i dalje živi 11 punoletnih stanovnika.
45642428

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.