CENZURA I AUTOCENZURA I REPRESIJA

Cenzura znači nametanje, ograničavanje, zataškavanje, uređeno razmišljanje, ograničavanje slobode iznošenja individualnih razmišljanja, zabrana plasiranja ideja, stvaralaštva kakvo nije u skladu sa vladajućom elitom. Cenzura je KONTROLA, sprovođenje kontrole, koja je postojala i postojaće odvajkada i zauvek. Može ona biti više ili manje vidna, ali uveć će postojati, jer je to normalno. Tu kontrolu vrši državna, a nekada crkvena vlast. Danas, kad se pomene cenzura, prva asocijacija nam je komunizam i Staljin, gde se oštro sprovodila kontrola nad svakavim sadržajem, gde se stradalo ako se napiše bilo šta što se Dzugašviliju nije svidelo. Njegove čistke i progoni su sinonim i za cenzuru i za REPRESIJU, koje su se dešavale u period između 1936.i 1938., a počele su “čišćenjem” Komunističke partije i vladinih zvaničnika, represijom seljaka i nastavljene pod vođstvom Crvene armije progonom drugih nepodobnih lica- i umetnika i nastavnika, profesora, književnika, intelektualaca širom celog Sovjetskog Saveza. Čistke su obeležile jak policijski nadzor, opštu PARANOJU od “diverzanata”, gulage u Sibiru, pogubljenja toliko velikog broja mladih života. Ti događaji su bili veliki terror po psihu, što svedoče mnogogbrojni preživeli pisci. Staljinove čistke su bile pogubne i po KP Jugoslavije, kada je skoro ceo stari partijski kadar bio pogubljen. Obračunavanje sa “širokom mrežom neprijatelja” Staljina uništilo je preko 2 miliona života, dok je broj onih, koji su život proveli u ledenom zatvoru bez zidova- Sibiru, još toliki. Jedna od najstrašnijih, najgroznijih represija Staljina, bio je vezan za Ukrajinu, gde je veštački izazvana glad, “Голодомор“. Istočnoevropski, slovenski blok, komunizam, logorski književnici (Solženjicin), emigrantska književnost (Kundera) puno su pomogli u otkrivanju ovog sistema, koji je bio sličan inkviziciji pod Inoćentijem u srednjem veku.
U modernom smislu, cenzura treba da štiti javni, društveni ineters, kako bi se sačuvale moralne, etičke norme i društva i pojednica. Status cenzora i cenzorskih tela, nekada (a možda i sada, to niko ne zna) je bio zakonom utvrđen i taj status je nosila državna služba.
Cenzura je akcija koju preduzima i sprovodi državni organ da bi proverio određeno pismo, tekst, knjigu, film, predstavu u cilju sprečavanja njihovog publikovanja, u koliko se utvrdi da su u suprotnosti sa načelima, javnim interesom ili državnim autoritetom. Tumači se kao manifestacija moći državnog, društvenog ili crkvenog sistema. Ona nastupa POST FESTUM, u vidu naknadne osude nekog dela i vezuje se za autoritarni model kulturne politike, mada postoji maltene u svakoj, samo na više ili manje vidljiv (aktivan ili pasivan) način. Cenzura jeste opravdana u ratu, u neposrednoj ratnoj opasnosti. Zvanično, ali samo zvanično, kod nas nema cenzure.
Autocenzura je svojevoljno pristajanje na promenu novinara ili urednika da odstupa od prvobitne ideje, mišljenja, napisanog, od profesionalnih i moralnih normi, da bi se zadovoljili ZAHTEVI vlasnika, tj. države koja postavlja vlasnika na čelo. Tako se izbegavaju moguće “neugodnosti”, kao što je otkaz s posla, u koliko se prema naređenju ne postupi. Tada se istina menja, tj. ona postaje laž. Hrabrost je potisnuta, jer je bitnije da se ostane bez onoga čime se porodica prehranjuje, normalno. I tako se širi krug autocenzure i novinari bivaju oštećeni, jer se odriču istine, koja prolazi kroz “filter”. Ona se dešava a priori, za razliku od cenzure (post festum). Postoji baš u svim društvima i nije regulisana zakonom, što je sprečilo nastanak mnogih dobrih dela (dok, kad je reč o cenzuri, ta dela kad-tad isplivaju na površinu).
Izazvana strahom, autocenzura se neometano ugrađuje u SISTEM RAZMIŠLJANJA. Opasnija je zato od cenzure!
Slavoljub Đukić:”Cenzura je poštenija i manje štetna od autocenzure.”
Milovan D:”Autocen.je IRACIONALAN regulative mišljenja, govorenja i pisanja.”
Karl MARKS je bio i ostao i do danas najveći, najdosledniji borac za slobodu novinara i štampe. Prvi tekst, koji je napisao posle odbrane doktorske disertacije, bio je članak: “Primedbe o najnovijoj pruskoj instrukciji o cenzuri”, 1841., objavljen u švajcarskom listu “Anegdota”.
Nas za sadašnje vreme ponajviše zanima cenzura i autocenzura u medijima, s obzirom da se “opipljiva” štampa polako gubi.
Savremeno doba označeno, obeleženo je raspadom velikih ideologija (liberalizma, komunizma, socijalizma, itd.). Marks: “Svetska osnovica je pocepana u sebi i protivurečna sebi.” Tako da je opšta stvar da način na koji ćemo i šta ćemo misliti određuje upravo informacija koju donose i oblikuju MEDIJI čija ekspanzija je dostigla svoj zlatni vrhunac. Zato, zbog obilja informacija, postoje organi po svetu koji sve više cenzurišu i teraju na autocenzuru, te i proganjaju pojedine intelektualce, doduše na manje primetan način, nego što se to činilo ranije. Zato je u interesu svake države da cenzurisanje bude što neprimetnije. Zbog medijske ekspanzije, sva moć bezgraničnog ljudskog razuma, vodi ka nestanku čoveka koji ume da razmišlja i donosi zaključke sam, svodeći ga na STVAR, ŠTO I POSTAJE JEDNA OD NAJPOPULARNIJIH, NOVIH IDEOLOGIJA. To je cilj.
Čovekovo znanje biva suženo na metodološke, teorijske, nepraktične nauke, pod šablonom. Njegovo neposredno ISKUSTVO je iz KNJIGA i novena serviranih, a ne IZ NEPOSREDNOG DODIRA SA ČINJENICAMA. Mediji su zato najmoćnije oružje, u rukama vladavine MANIPULACIJE masama, ovcama. Zato se kaže da su MEDIJI POSTALI IDEOLOGIJA ZA SEBE. Značaj socijalno-psiholoških posledica je utoliko veći, ukoliko smo ih MANJE SVESNI.
Oblikovanje mišljenja; tako mediji zamenjuju i crkvu i političke partije i doktora itd. Mediji su INDUSTRIJA SVESTI.
Marks: “Vladajuće misli svake epohe su misli vladajuće klase!”
TELEKOMUNIKACIJE su postale NERVNI SISTEM CIVILIZACIJE. “Komuniciram, dakle postojim.” je nova fraza. “Postavio sam sliku na fejs, dakle postojim.” “Slikao sam šta jedem, dakle jeo sam, dakle – postojim.” Samoukidanje , samoponištavanje. Stvorena kao sredstvo komunikacije, sada ukida istinsku komunikaciju!
Svakako je cilj ukidanje mogućnosti alternativnog mišljenja OSVAJANJEM MONOPOLA NA INFORMACIJE, saznanja, ideje….čime se KONTROLOŠE PONAŠANJE masa. DEMOKRATIJA upravo je to iznedrila, kao svoje “nevidljivo” ratno polje. Ona koristi upravo takve, “pametne” neupadljive socijalne tehnike kojima se služe organizacije u svim sferama.
Sa ovim će svako moći da poveže Napoleona sa svakim “vladarom” današnjice. Napoleon je rodonačelnik modern cenzure i autocenzure i samopropagande u, normalno, svoju korist. Zaveo je strogu cenzuru, da bi novine stavio u službu svoje OSVAJAČKE POLITIKE. Svako je potpisivao izjavu (vlasnici, urednici novina) o vernosti prema režimu. Napoleon:”Mislite na to, da u svojim izveštajima o našim pobedama navodite mene, samo mene!” Ali zato vest o katastrofalnom porazu od strane Rusije nisu smele da objave ni jedne novine u Francuskoj. Svojim direktivama, subvencijama i podmićivanjem lako je uticao, kao što se i danas tako utiče. Ograničavanje ljudske misli i stvaranje “istine” je jako star fenomen, u srži ljudskog postojanja. To je zato konstanta. Kako bi se inače neko učvrstio na vlasti ili produžio svoju vladavinu ili je uopšte ostvarivao dugo vremena?

NASLOV: “VLADA SRBIJE GASI “NEPODOBNE” SAJTOVE- još jedna “demokratska” represija i cenzura.
Zašto je represija?- jer se uklanjaju sajtovi bez prethodne sudske odluke. To je i pre 2014.zaista otpočelo, što je prvi put javno rečeno o cenzuri interneta u Srbiji. Zaplena domena, blokiranje sajtova govori o kršenju prava intelektualne svojine. Zabrinjavajuće je, jer se vršilo po “hitnom postupku”. O tome je pisao i “Peščanik”., koji kaže da je nova cenzura u medijima opšti svetski TREND, što je ponovno udaljavanje od tzv.”demokratije”. NOVINARI SU POSTALI POTROŠNA ROBA; tek kada iznevere svoj poziv i Kodeks, onda postaju korisni. Lako se njima počne upravljati, ucenjivanjem. Ako se priča istinito- to nije moguće, jer onda “hitno” novinar postaje predmet mržnje i META NASILJA. Od 2002 pa do 2012, prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, u svetu je ubijeno
novinara, najčešće ratnih izveštavača. Tako da su novinari VEČITO IZMEĐU BORBE ZA MEDIJSKU SLOBODU, stavljajući svoj život na milost i nemilost moćnika.

A šta su Rusi uradili, tačnije Putin? On je 2014. Uveo represij, ali dobru! Zabranio je korišćenje ružnih reči u medijima, internet forumima, literaturi, filmovima, pozorištu, u široj javnosti. Možda će umetnička dela i stradati pomalo, jer psovke su ponekad pravi pokazatelj života i tradicije, ali možda je Putin u pravu, s obzirom da je dokazano da su narod koji najviše psuje. Kazna za kršenje ovog zakone je 5.000e bar tako pišu mediji.
A kako bi trebalo da mediji funkcionišu? Onako kako i Marks i ERSKIN kaže: „ Druge slobode drže se uz pomoć države, ali sloboda mišljenja drži i same vlade u pokornosti prema njihovim dužnostima.“ To su sami počeci liberalizma , slobode bez državnog paternalizma. Ako to postane doktrina, i mas mediji će postati nezavisni. A to se postiže poštovanjem Kodeksa, ne primanjem mita, ne prihvatanjem toga da se država meša. A to je nemoće u ovakvom kapitalizmu.

dipl. fil. Sofija Vojvodić

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.