Venedikt Jerofejev i Moskva-Petuški

U koliko još niste pročitali delo ovog veoma intrigantnog ruskog pisca ili pogledali istoimen film: „Moskva-Petuški“, a pitali ste se više puta kako „nastaju“ ovaj ili onaj alkoholičar što ga svi znaju, ali i ne prepoznaju; koja je teška priča iza njega, čoveka iz senke železničke ili autobuske stanice; ili ste prosto ljubitelj realizma i autobiografije prožete parodijom, sarkazmom i bez kajanja, možda protraćenim, životom u „civilizovanom“smislu, onda Vam sad to predlažemo. Ruski, pa i srpski, poljski, bosanski… prosečan, realan gradjanin, problemi zavisnosti od alkohola, sedamdesete, parodija života i očekivanja od njega koja postaju sve niža i niža, bez otpora i smisla, sivilo telesnog života i sanjarenja neostvarene sreće u večnom bunilu zavisnosti od bežanja.

large

Venedikt Jerofejev (1938-1990; 51), pisac samizdat, duhoviti psihopata priča svoju raskošno ironičnu povest i ne samo svoju već univerzalno ljudsku sudbinu. On ne brine o hronologiji i faktografiji, već boemski, kako alkoholičari vole sebe da zovu, priča o sudbini društvene margine. Svoje junake nije izmislio, već je živeo s njima, kako je i sam rekao u intervjuu u kojem govori uz pomoć aparata prislonjenim uz glasne žice, jer je, zbog raka jednjaka, izgubio sposobnost da samostalno govori. Mnogi ga nisu hteli nazivati piscem, jer su mu teme bile isuviše groteskne, iz sveta uličara i pijandura, propalica, ali, naravno, njegova tematika je i dan danas toliko bitna i realna i popularna takoreći, da je ona u toliko više potrebna.

„Pomešate šampon protiv peruti i kolonjsku vodu, vodku, pomešate i popijete i s’ Bogom odpijete“.
Na trinaestom spratu u stanu broj 78 živeo je u poststaljinovskoj Rusiji pisac, čiji veliki potencijal nije mogao biti uveliko iskorišćen, s obzirom da se našao u atmosferi u kojoj je bio, kao i mnogi, nesposoban da se prilagodi. Medjutim spasila ga je, na neki način, na samom kraju njegova urodjena kreativnost koja nikada ne može biti sputana, ni u kakvim uslovima. Ona izvire iz njega čak i u receptima za te „koktele“ i ostala sredstva za opijanje.Jer to je jedini opis Sovjetske Rusije za koju su oni sa ulice znali.

Zadnja stanica- Petuški, je bio zamisao utopije, tamo negde daleko, van centra odakle se širi njihova bolest životarenja sa alkoholom. Kao mladić, došao je sa šestnaest godina u Moskvu iz dela države gde je vladala velika glad, siromaštvo. Majka mu se našla u teškoj situaciji kada su mu uhapsili oca 1946 god. Imala je petoro dece koji su potom odvedeni u sirotište. Ali njegova priroda je bila takva da se nije umeo suzdržavati niti sputati misli, niti da se savija pred nečim što mu se ne svidja, te je, iako nadaren i primljen na Lomonosovljev univerzitet, udaljio, videvši „okrečenu unutrašnjost“, veliku i glomaznu, kitnjastu, lažnu atmosferu koja nikako nije odgovarala realnosti spolja. Protivio se nadređenima, svemu izveštačenom se rugao. Počeo se brzo plašiti prolaznosti, starenja, te beži u alkohol, u kratke pauze težine života, realnosti, polako tonući u svesno samouništenje.

U krajnjem Petuški, raju, jasmin nikada ne prestaje da cveta i ptice uvek pevaju, tu je srećna, lepa porodica koja ga čeka, ali, avaj, pisac ga je prespavao i probudio se u povratku nazad u Moskvu.

“ Oh, kakav impotentan i stidan interval u životima naših ljudi…“ Onaj ko nije želeo da ga prizna kao važnog pisca, onda nije želeo da se širi takvo priznavanje tragedije.

https://www.youtube.com/watch?v=afWyBJZ37ZU

Oni misleći, koji se lako razočaraju nakon što otvore vrata potrage za samopriznanjem, postaju beznoge duše, nesposobni da se snadju posle višegodišnje posvećenosti fakultetu, učenju, posle žrtvovane mladosti. Zato ne treba klonuti duhom, već ipak, duboko udahnuti i verovati u sebe i svoju volju za životom.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *