Tradicija može biti shvaćena kao regres i stagnacija u koliko blokira napredakkulture i izaziva strah od novog (nepoznatog), ako je ona okamenjena, prepuna fetišiziranja i ometa ambiciju da se nešto radi drugačije, bolje, savremenije. Znači, nikako ne sme tradicija da se tretira kao nešto okamenjeno!
Ako se uloga tradicije pogrešno shvati i nastane jedan nekritički odnos, nekritičko baštinjenje nasleđenih vrednosti, onda to vise nije tradicija, već tradicionalizam, koji je negativan. Konzerviranje, okamenjivanje vrednosti, umesto neprestanog preispitivanja, čini tradicionalizam. Treba poštovati nasleđena, predhodna dela, ali treba i ići dalje: šta je vredelo, pamti se, ali se ne držimo toga po svaku cenu u budućnosti. I moderna teorija kulture je protiv grubog raskida sa tradicijom, ali treba da postoji proces revalorizacije (prevrednovanja)- revaluation- tj. da se nešto gubi na vrednosti, jer prosto u sadašnjem vremenu nije podobno, a da nešto dobija na još većoj vrednosti, na težini u ovom vremenu. Samim tim, vredna je ona kultura, koja se ZALAŽE na ponovnom davanju vrednosti, koja kritičko sagledava i sebe i druge, i prošlost i sadašnjost. Takva vredna kultura ne marginalizuje vrednosti iz prošlosti, ali ih i ne preuveličava.
Tradicionalizam je pogodna ideološka podloga za izrastanje nacionalizma (znači nacionalizam ne raste na temeljima tradicije, već tradicionalizma). Tradicija treba da bude kulturno dinamična, gde su stvorena, neotuđiva kulturna dobra deo kulturnog KONTINUITETA. Karl Marks: “Tradicija pritiska kao mora mozak živih.”
S.V