Jedan od najpoznatijih spontanih, uličnih, crno-belih fotografa Robert Frank (rođen u Švajcarskoj 1924) sa svojom čuvenom foto-knjigom „The Americans“ protestvovao je protiv američke nasilne, egocentrične politike fotografišući jedan opšti šok doseljenika pedesetih godina prošlog veka. Naravno, u početku, bar na kratko, i sam je osetio jedno udarničko oduševljenje, novitet sudara raznih kultura, mentaliteta, navika, ljudi koji su se, poput biljaka ili organa transplantirali u potpuno nenaviknutu sredinu i to u srednjim godinama svog života. Kreativni deo doseljenika, intelektualci i umetnici, uspeli su se snaći svojim veštinama i da iskoriste priliku da se „ponovo rode“ i smisle nešto novo, budu prepoznati u svojoj novoj originalnoj sredini. Tako je i Robert Frank našao svoje oružje u borbi za afirmaciju. Kroz njegov objektiv komunicirala je ova pojava, ovo dešavanje, pričalo je svoju priču svako zabeleženo lice koje se našlo da preda svoj deo evropskog duha, nežnog, artističnog, smirenog, staloženog, nasuprot američkog, nasrtnog, agresivnog duha koji su doseljenici morali da prihvate kao svoj, obavezujući deo. Stil života kao i umetnosti na novom tlu morao je biti čist, napadan, siguran, afektivan, koristan, funkcionalan, profitabilan američki stil. Nova fotografija je nosila ljude koji su imali svoja lica na sebi, ali veoma bezdušna, neljudski bezdušna, lutajuća lica, koja su i anonimna i nezavisna u isto vreme, tela bez duše, ritualni ljudi, ritualni patrioti, ritualni vojnici, pravila slobode, veliki motori, moteli, kockarnice, džuboksi, čija osećanja ne bi trebalo da se prepoznaju na površini.
