„Там болотами ходила війна, Долі віками ламала вона, Кров’ю людей омила поля,
Тайну залишила моя земля. Хоче на волю, але не встає, Очі підняти спина не дає,
Вкрита, немов сонне маля, Тайною пам’яті моя земля.
Але тільки з нею милий світ. Але тільки з нею тане лід. І навіть їхній холод не такий,
Бо з нею, тільки з нею я живий, Із нею!“
Najpopularniji sastav i simbol Ukrajinske generacije Y je alternativni bend Океан Ельзи. Sa puno ljubavi i orijentacijom prema aktivnom pristupu rešavanju problema mladih u državi, Svjatoslav Vakarčuk, frontmen benda, prisustvuje javnim događajima, pravi koncerte i proteste protiv vlasti, nasilja, agresije imperijalističkih ciljeva prema Ukrajini. A Ukrajina, nekada Kijevska Rus, prestonica Istočne Evrope, sabijena u ćošak između nekadašnjeg komunističkog režima i Nemačke, EU, prolazi kroz još jednu u nizu etapa neusaglašenosti, zbunjenosti, potlačenosti, kada je opet poligon za razmenjivanje vatre dve strane, Istoka i Zapada. Tako i Ukrajinu vidimo podeljenu izmedju dva centra- Kijeva, gde je pretežno ruski uticaj i gde se ruski govori više od 80 % i Lavova na zapadnoj „strani“ Ukrajine, gde se govori – ukrajinski. Za poređenje, koliko se samo Srbija napatila u istoriji, kao poligon između jačih sila, definitivno jedino ukrajince možemo porediti sa nama. Za to možemo uzeti kao dokaz njihovu bogatu književnost i kulturu. Bili su pod najezdom svih mogućih naroda od Tatara, Poljaka, Austrougarske, Nemaca, Rusa. I čini se da ni u XXI veku tome nije došao kraj. Praktično, celo svoje postojanje Ukrajinci nisu bili mirni, a to pokazuje i činjenica da su svoju nezavisnost dobili tek 1990! A i pogledajte sam naziv- ukrajinci- “ oni s kraja“, nekada su ih pogrdno nazivali i malorosijani- malorusi. Svakako, iako smo upoznati sa tim da je danas lako prekrajati i menjati istoriju, nemoguće će biti sutra reći da Kijevska Rus nije postojala i da nije postojao knez Vladimir, knjeginja Olga, veliki Igor koji je vodio pohod na tatare, kako bi odbranio poslednji put svoju Rus, Bogdan Hmeljnicki sa svojim kozacima i Zaporoškom Sečom. Pa vi sami zaključite ko treba da se naziva rusima.
Malo se toga zna o prelepoj ukrajinskoj književnosti koja je veličala svoju istoriju, osećanja svog naroda, kulturu, običaje. Većinski deo ukrajinske književnosti prati jedna neopisivo lepa nit romantizama, iskrenosti, toplih i tužnih osećanja strahovanja za svoj narod u nemilim događajima, nepoljuljana potreba i stav da se nikad ne savija, uvek korača napred, dokle god je to moguće i biti uporan i ostati odan svom narodu, večno negujući svoj jezik, ne zaboravljajući nikad svoje poreklo i istinu. Danas, ukrajinci se mogu pohvaliti svojom mladeži jer su jedni od naroda koji najviše čitaju. Taras Ševčenko, Ivan Kotljarevski, Marko Vovčok (pseudonim Marije Vilinske), i jedni od najomiljenijih meni: Panas Mirnij, Mihajlo Kocjubinski, Viktor Zabila, dok u isto tako neverovatno lepu modernu spadaju Volodimir Viničenko, Pavlo Tičina, Lina Kostenko i mnogi, mnogi drugi. A možda niste znali- Gogolj i Dostojevski su poreklom iz Ukrajine, ali su otišli u Moskvu zbog perioda silovite rusifikacije.
Віктор Забіла – Два вже літа скоро пройде…
Два вже літа скоро пройде,
Як я закохався;
Якби знав я своє горе,
Лучче б був не знався
Я з тобою, дівчинонько,
То б не знав і муки,
Не знав би я,
як то любить,
Не знав би і скуки.
Як не бачу тебе тиждень,
То за год щитаю;
А побачу, і то тяжко,
Що казать не знаю.
Сказать тобі,
що я люблю — Ти скажеш: \“Я знаю\“,
— Назвать тебе голубкою
— Я долі не маю:
Бо якби звав голубкою,
То вже б і своєю.
Не буть тобі, дівчинонько,
Ніколи моєю;
Тяжко мені се казати,
Не моя в сім воля,
За що ж мене так карає,
За що злая доля?
Тяжко мені жить на світі,
Тяжко, як без роду!
Хіба ж себе отруїти.
